VOLONTERSKI PROGRAMI  
 
   
  NASLOVNA   VESTI  
             
 
 
 
   
     
Više o EVS-u
Šta je EVS?
Šta to nije EVS?
Šta sve može da se radi?
Na koliko dugo?
Šta je sve plaćeno?
Gde?
Ko?
Procedura
Partnerstva
Primeri
Youth Pass
Saveti
Iskustva
Bitni linkovi

 

 Sve je počelo prilično davno…

 
Još kao mala, slušala sam priče o kampovima od mojih starijih rođaka. U to vreme stalno sam se pitala šta to njima može biti tako zanimljivo da rmpače celo leto po kampovima…Ma ja sam ih zamišljala sa buldožerima ili pak sa bušilicama za asfalt…. :-)
 
Trebalo je dakle da ispitam malo rođake o čemu se to zapravo radi. Ubrzo sam shvatila da sam se prevarila, iako im fizički rad nije bio stran.
 
I tako je počelo moje prvo iskustvo. Sa 16 godina sam učestvovala po prvi put na nekom međunarodnom radnom kampu, u selu kraj Tuluza. Bila sam se odlučila da ostanem u Francuskoj jer nisam imala dovoljno novca da otputujem u inostranstvo :-(.
 
Pre polaska, svi su se bili sjatili kod mene, baka i deka su mi poklonili planinarski ranac, a roditelji vreću za spavanje. Bila sam uparadirana i spremna za polazak.
 
Čim sam došla na mesto okupljanja, shvatila sam da se nešto bitno kuva u vazduhu…Tako smo ti mi stajali sa velikim rančevima, izgubljeni. Ali vođe kampa su nas ubrzo umirile. Iskustvo stečeno na kampu me je umnogome obogatilo, osoba koja je učestvovala na projektu kao da nisam bila ja… zadobila sam poverenje u sebe. Sve te razmene i susreti su mi otvorili oči u odnosima sa drugima, na kraju krajeva i sa samom sobom… Ali 3 nedelje su bile prekratke!!! Povratak je bio vrlo težak za sve…
 
Imala sam sreće da ostatak leta provedem na još jednom kampu. I opet je bilo vrlo zabavno. I tako, i ja sam postala zaražena kamperskom groznicom, nije moglo biti drugačije!!!
 
Nastavila sam da učestvujem na kampovima, zatim sam celoj priči pristupila iz drugog ugla, bila sam vođa kampa.. I bilo kao volonter, bilo kao vođa, uvek sam bila iznervirana na kraju kampa,…jer su trajali uvek prekratko, ja sam htela još!!!
 
Jednog dana sam obećala samoj sebi da ću iskoristiti šansu koju nudi Evropska Unija i da ću učestvovati na sličnom ali mnogo dužem projektu: Evropskoj Volonterskoj Službi (EVS).
 
Posle srednje škole, dva puta sam pokušala da krenem na fakultet, ali mi se nije sviđalo. Bilo mi je dosta škole, sedenja za klupom, slušanja predavanja i hvatanja beleški. Želela sam da se bavim konkretnijim stvarima, da radim nešto što me ispunjava i u čemu bih se pronašla. Drugu godine studija sam prekinula već u oktobru i tu mi je bilo jasno da je došlo vreme da idem na EVS.
 
Stupila sam u kontakt sa francuskom organizacijom “Concordia”. Proverila sam bazu podataka, odabrala par projekata i pisala organizacijama koji su ih nudili. Čekala sam par nedelja pre nego što sam dobila odgovore, i to sve negativne. Onda, jednog dana, organizacija “Solidarités Jeunesses”, sa kojom sam već sarađivala više puta, mi je ponudila projekat u Srbiji. Trebalo je da počnem kroz dve nedelje i da volontiram 9 meseci. Organizacija nije uspevala da nađe volontere koji bi odgovarali profilu koji se tražio. Puno sam razmišljala, jer se nije radilo uopšte o zemlji u koju sam htela da idem, meni se išlo ili u Španiju ili u Italiju... Osim toga, pojma nisam imala ni o Srbiji ni o njenim susedima. Mislila sam da se tamo još uvek vodi rat :-). Rekla sam organizaciji da ću im dati odgovor za par dana. Prvo sam sama dobro razmislila a onda sam dugo pričala i sa koordinatorom projekata, i prihvatila sam izazov. Za dva dana sam ih nazvala i rekla da to uopšte ne odgovara mojim željama i da bih pre sačekala da pronađem neki drugi projekat. Kako se sve to dešavalo u doba Božića, na porodičnom okupljanju sam dugo pričala sa mojim rođakama… Svi su mi govorili da bi bilo extra intresantno da odem u Srbiju… jedan moj rođak je već tamo bio i imao je odličan utisak o Srbiji. Na kraju sam nazvala “Solidarités Jeunesses” i rekla sam im da bih ja ipak išla u Srbiju... Koordinatorka je bila van sebe od sreće!!! Kad sam se vratila kući, samo sam im rekla “Za dve nedelje idem za Srbiju”... Svi su bili iznenađeni ali i srećni zbog odluke koju sam donela…
 
Nisam baš znala da li sam donela pravu odluku, ali bila sam ipak zadovoljna, jer išla sam u susret novim avanturama, u zemlju koju nisam uopšte poznavala… Bila sam malo izgubljena, za par dana sam spakovala ranac, 9 meseci u 20kg… kakva komplikacija :-) šta poneti? Kakvo je vreme tamo? Za 9 meseci ti prođu i sva godišnja doba :-)…
 
Kako je moj odlazak bi tako blizu, nisam stigla ni da učestvujem na pripremnom seminaru… Prednost u tako iznenadnom odlasku je što nisam imala vremena da za preispitivanje, a ni da se unervozim… Sve se tako brzo desilo!!!
 
Došao je bio i dan odlaska, pozdravi sa svima… kako težak momenat: oprostiti se sa roditeljima, braćom i sestrama :-(
 
Konačno sam se bila suočila sa donetom odlukom, tih par sati provedenih u avionu i na aerodromima poslužili su mi da dobro promislim o životu, željama, namerama… Nisam više znala ni ko sam ni gde idem… ceo dan je progutala praznina…
 
Kad sam sletela u Beograd, moj tutor Ljubiša me je čekao sa malim posterom… ups, trebalo je da se priča engleski! Nije mi padalo na pamet da će u tim uslovima to biti tako teško, ali bila sam pod stresom i skroz izgubljena, što mi svakako nije pomagalo da pronađem prave reči :-( Ljubiša me je otpratio u hotel gde je trebalo da ostanem par dana čekajući dva italijanska volontera. Ostavio me tamo i rekao mi je da će doći po mene uveče kako bismo išli na večeru. Bila sam izgubljena, nisam znala gde se nalazim…
 
Italijani su došli nekoliko dana kasnije, što znači da sam projekat započela potpuno sama. Moj tutor nije baš bio upoznat ni sa projektom, ni koliko je trebalo da traje... Mislio je da je na pola godine, a u svari je bio na 9 meseci… Ukratko, smestio me, kao unuku, na voz za Kosjerić. Kako se isti vukao, imala sam dovoljno vremena da posmatram krajolik zemlje u kojoj ću živeti više meseci. Kanta, ali sa karakterom! Bila sam van svih tokova, ništa nije bilo kao u Francuskoj, iako sam i ja dolazila iz malog planinskog mesta. Sam pejzaž kao da mi je pričao. Na stanici me je čekala “šefica” i jedan mladi aktivista sa kojim sam kasnije bila u prisnijoj vezi :-) Doček je bio veoma topao, očekivali su me sa nestrpljenjem i to me je zaista hrabrilo. U kolima tokom vožnje pažljivo sam gledala kroz prozor, trudeći se da obuhvatim što je više detalja. Za vreme trajanja projekta bila sam smeštena kod mladog aktiviste. Imala sam svoju sobu u kući srpske porodice. U početku sam malo zazirala od te mogućnosti, misleći da neću imati potrebnu slobodu jer ću morati poštovati kućni red. Na kraju se ispostavilo da je to lep način da se upozna srpska kultura i jezik. Roditelji nisu uopšte pričali engleski, tako da smo se sporazumevali i rukama i nogama i grimasama… bilo je zabavno ali ponekad zaista nezgodno što nisam uspela da se izrazim kako treba sa svojim domaćinima :-(...
 
Polako sam se privikla na novu porodicu koja me je tako lepo prihvatila. Moja šefica je pričekala malo dok se nisam snašla kako bi mi pričala o projektu. Shvatila sam da očekuje puno toga od mene, a ja nisam ništa znala o projektu jer sam otišla u poslednji čas.
 
Prvi dani su se dobro završili, polagano sam se privikavala na novi život. Znači, živela sam u porodici koja je dobijala direktno novac za hranu i smestaj.
 
Organizaciju K-Town group (http://www.ktowngroup.org.yu/english/onama.html) su osnovali mladi ljudi iz Kosjerića koji su želeli da dinamizuju svoje mesto, jedino što je većina njih živela u Beogradu i nisu učestvovali u mnogo projekata. Nije bilo stalno zaposlene osobe u kancelariji, sve je zavisilo od pojedinačnih projekata koji su se organizovali u toku godine. U početku taj tempo mi je savršeno odgovarao, imala sam vremena za obilazak grada i susrete sa ljudima, priče itd... bilo je to lepo iskustvo ali u određenom trenutku sam počela da se dosađujem. Moji su se dani svodili na: lenčarenje u krevetu, doručak, gledanje televizije, internet, ručak, popodnevni odmor, bar, večera, bar…takav način života postao mi je nesnosan. Imala sam gomilu ideja ali nisam pričala srpski i niko nije mogao da me sledi u pravljenju projekta… I tako sam dugo čekala, a onda u toku leta, posle umetničkog radnog kampa (centralni događaj u toku godine), konačno sam shvatila da ako želim nešto da napravim treba ja lično da se nametnem drugima a ne da čekam njih. Imala sam, prilike da vidim gradski Dom zdravlja i bila sam šokirana dečijim odeljenjem. Ukratko, sve je bilo tužno, čak su i slike na zidu bile crno-bele. Ja se tu, sa svojom 21 godinom, nisam osećala prijatno a mogu tek misliti bolesna dečica koja su tu morala boraviti… Predložila sam sa dvoje mladih iz organizacije da napravimo projekat u okviru kog bismo obojili zidove u čekaonicama i salama za konsultacije. Doktori su bili prezadovoljni, situacija se kompletno promenila za par meseci :-) (http://www.ktowngroup.org.yu/english/projekti/bajkanazidu.html) ja sam bila oduševljena i preporođena!! Na kraju sam ipak uspela da izguram svoj projekat i da uradim nesto korisno i zanimljivo. Taj projekat je trajao otprilike 3 meseca.
 
To je bio glavni deo mog volontiranja. Pored toga, učestvovala sam u raznim akcijama kao sto su kampanja protiv zagađenja od strane Cementare, razgovor na temu volontiranja u toku nedelje posvećene volonterskom radu, učešće u nastavi francuskog i engleskog jezika u Gimnaziji, organizacija Francuske večeri, gostovanje na lokalnom radiju, kao i učešće i realizacija četvrtog umetničkog međunarodnog radnog kampa…(http://www.ktowngroup.org.yu/english/projekti/eurocitizens.html)
 
Što se tiče samog jezika, šefica mi je dala par časova, ali kako stvari među nama nisu bas tekle tako glatko, to nije dugo potrajalo. Učila sam sama kad sam bila motivisana... Ali činjenica da nisam pričala lokalni jezik je za mene bila zaista hendikep u svakodnevnom životu. Još uvek mi je žao što nisam naučila srpsko–hrvatski.
 
Iako nisam baš bila preterano aktivna, bar ne u onoj meri u kojoj sam želela, ovaj EVS je bio zaista značajno i zanimljivo iskustvo za mene. Otkrila sam novu zemlju, novu kulturu, nov jezik, nove prijatelje i dečka!!! :-) :-) Imala sam vremena da pričam sa ljudima, da putujem i da zaista upoznam ovu zemlju i njene običaje.
 
__________________________________________________________________________________________
 
 
Javni dnevnik kulturnog šoka
 
Evo jednog brzinskog izveštaja za sve drage mi, zainteresovane persone. 
 
Prepuna sam utisaka, i stalno dolaze novi i onda i kada hocu ne znam šta da napišem niti odakle da počnem.Pokušaću hronološki da uhvatim neku nit.
 
 Pretprošli vikend sam imala izuzetno zanimljiv izlet u Kadis. Išla sam nečim što ovde zovu bla.bla.car, poput našeg tražim-nudim prevoz, samo što funkcioniše odlično! Imaju veoma dobar i pregledan sajt, koji radi kao satić. Tako sam na povratnoj karti ustedela 35 evra, malo li je; stigne se brže i udobnije, a i upoznah razne neke ljude. U petak sam bila u mestu u blizini Kadisa, Heres de la Frontera, mesto odakle je potekao Tio Pepe (vinska firma, jedan od simbola Španije). Na putu do tamo je opčinio pravi andaluziski pejzaž, posut maslinama iz kojih vire bela sela u brdima; sutradan se na putu za Kadis prizor pretvorio u gola brda puna vetrenjača i naravno lajtmotiv, bela sela u brdima. U Heres de la Frontera sam imala divnog domaćina koji mi je odmah pokazao grad, odveo na domaće vino i divne tapase (pršutasta tunjevina prelivena maslinovim uljem i bademima i sir koji se topi u ustima, nadam se da vam ide voda na usta, a bile su tu i neke debele grisine i nešto što ranije nisam jela izmađu masline i lebleblija a izgleda kao velika zrna kukuruza); a i gradić je bio simpatičan.
 
Kadis. Kazu da je najstariji grad u Zapadnoj Evropi. Stari grad je svega kilometar i nešto sa kilometar i nešto, ali ima toliko prelepih patija u koje se mora zaviriti da dan proleti za čas. Patio, dvorište u sredini zgrade ili kuće, u Kadisu je naravno pošto je mavarsko nasleđe, u šarenim pločicama, cveću, palmama i kaktusima. Takođe ima duge plaže od finog, sitnog peska, pa nisam odolela da ne umočim cenjenu pozadinu.
 
Odakle ja odjedared sama u Kadisu?
 
Čuveni mornar, dragi mi drugar Koske, ili Bojan, ili Mladojko je gotovo ceo oktobar bio u luci pa je ovo bila neodoljiva prilika za druženje. U nedelju smo išli u Barbate, mesto u blizini Kadisa. Naime, nova volonterka u Fondaciji je iz tog regiona pa mi je preporučila Barbate kao destinaciju koju ne treba zaobići, e pa slobodno zaobiđite. Rekla je da je romantično ribarsko seoce.  Kad ono turističko mesto puno apartmana! Šta očekivati od žene kojoj je reiki glavna prokupacija u životu. Istina, meštani uglavnom žive od ribarenja, ali nije bilo onako kako smo mi zamišljali (jedna kafanica pod maslinom i sl.). Kao i sva kopnena deca, odmah posle nezaobilaznih turističkih informacija, smo ujurili u more, i iz mora pravac na morske plodove. Jadni, on od brodske, ja od socijalne kuhinje, gladnih očiju, ne samo što smo naručili za četvoro nego smo sve to i pojeli! U nedelju uveče sam opet „kaučsurfovala“, samo ovaj put u Kadisu. Na sreću, i ovaj put, kao i svaki do sada, sam imala prijatno iskustvo. Domaćin mi je bio veeliki pozitivni crnja sa Haitija kubanskog poreka. Uz rum koji je doneo sa Sicilije smo razmenili po koju na standardne teme o muzici, politici i istoriji zemalja iz kojih dolazimo.
Digresija, u povratku je u kolima bio i neki političar iz parlamenta, bože, svuda su mi odvratni...
 
Po povratku u selo život se nastavio normalno, ubacila sam tepih i stočić u sobu, išle smo na meditaciju, sjajni festival studentskog kratkog metra, u šetnju sa erazmusovcima, diskoteke sa Italijankama... Sledeći vikend je bio rođendan Ignasiju, direktoru Fondacije, tako da je bilo organizovano dobrotvorno flamenko veče i večera. Naravno sve je kasnilo više od sat vremena. Još sam u stanju kulturnog šoka tako da se još nisam skroz opustila i navikla na kašnjenje kao najnormalniju stvar, ni na sijestu kao rupu od tri sata u sred dana, ni na dva poljupca pri upoznavanju sa ljudima svih godišta i sl... Isto tako i dalje odbijam da korstim WhatsApp ili kako Španci pišu wassap, kao osnovno sredstvo komunikacije... Videćemo koliko će mi trebati da prevaziđem stare navike. 
Nego da se vratim na dnevničenje. Nakon zvaničnog dela večeri par ljudi iz Fondacije je sa decom priredilo mini priredbu od tri pesme koja je trajala više od sat vremena, ali je na mene ostavila veoma snažan utisak. U isto vreme mi je bilo drago što to njihovo zajedništvo, iako malo usiljeno, deluje veoma skladno ali i tužno. Na mene su toliko snažno delovale reči pesme, da li što sam bila u PMSu ili nešto drugo, ali sam bila gotovo zaplakala: „Sve što sam imao sam izgubio, sve što sada imam je ono što kažem“. U njihovom slučaju to jeste bukvalno tako, još kada su deca u priči sve deluje mnogo potresnije. Oni su daleko od savršeno solidarne i skladne zajednice, prosto je nemoguće da se toliko različitih ljudi sa svih krajeva sveta skupi i pritom u svemu složi, ali oni jedino sada imaju jedni druge i ja mislim da se dobro nose sa tim. 
 
Sutradan smo išli na na buvljak u Granadu na kome se prodaje uglavnom polovna odeća i razne rukotvorine, nismo bile previše uspešne sa prodajom stvari iz Fondacije ali sledeći put će biti bolje. Cela priča je lepa jer može za baš sitne pare lepo da se pazari a poseban šarm priči daje i to što je sve smešteno u središte koride.
 
Radoznalost je ubila mačku- to jutro sam iz čiste radoznalosti aka ludosti, otišla peške od kuće do buvljaka i za to zadovoljstvo se mora priuštiti 2 sata i 40 minuta ozbiljnog hoda; ali sam makar upoznala okolna sela da bih ih više volela.
 
Onda je došao ponedeljak i Simona, Silvia i ja se uputismo na pet dana u Mursiju na trening dobrodošlice. Naravno hostel nije bio u Mursiji baš, ali u šumi u blizini sa divnim vidikovcem i bazenom. Svaki dan po ceo dan smo imali radionice ali su bile veoma zanimljive i korisne tako da na njima nismo spavali uprkos svakovečernjem žurkovanju. Informisali su nas o tome kako da koristimo zdravstveno, kako da se suočimo sa eventualnim depresijama koje nas mogu snaći kako za koji mesec tako i po povratku kući; kako da razvijamo projekte, šta od njih želimo... Ekipa od 30 učesnika je bila sjajna. Prijalo je prepoznavanje, jer smo u istom sosu i razumemo jedni druge, a i ljudi su nekako bili super, spremni za akciju, da uče, pozitivni.
 
Cimerka mi je bila Alisa, i baš je onakva kakvu možete zamisliti tipičnu Francuskinju iz filmova. Slobodnih pogleda i ponašanja, umetnički nastrojena prema svemu oko sebe. Pošto je konstatovala da nije normalno što ne pevam dok se tuširam, svaki put kada udjem u kupatilo nacrta se ispred vrata i svira mi usnu harmoniku. Bilo je tu još mnogo lepih momenata sa sapatnicima volonterima.
 
Ceo region Mursije možete slobodno zaobići. U celom gradu Mursija najposebnije što ima je katedrala. To sve govori, zar ne? Mada, u okolini ima lepih planina na kojima su sela kakva nisam ni znala da postoje (i ludih seljaka što umesto strašila stavljaju trake koje svetlucaju na suncu, žurke ne njivama!). Naime sve kuće su smeštene u pećine. I u Granadi postoji kraj sa hipi pećinama, ali ovo su čitava sela takva. Kažu da je temperatura u njima i zimi i leti je oko 20 stepeni. U Granadi ima onih koje se mogu iznajmiti za 80 evra mesečno, do onih koje su skuplje od kuća u centru grada.
Kao i posle svake ekskurzije nije nam se išlo kući, tako da smo produžili avanturu vikendom u Kartaheni. Pošto je čak šest volontera smešteno tamo nije bio problem snaći se za smeštaj. Pošto je i Kartahena u regionu Mursije znate već da bih vam rekla da je možete zaobići, mada ima baš lep rimski amfiteatar, nego standardi porastu kad živiš u Granadi. 
 
Otkad smo se vratile samo jednom nedeljno radimo glupe poslove po fondaciji, više radimo na svojim projektima, a o njima više neki drugi put.
 
Došla nam je pre neki dan i nova volonterka iz Francuske, Lusi, a od ponedeljka mi dolazi i Joca. Da stvar bude lepsa, idem u Madrid da ga pokupim! A i dosta mi je ovolike koncentracije ženskih hormona na jednom mestu, ceo život me prate.
 
Sledeće nedelje počinjem i časove engleskog lokalcima da držim, javiću se kakao sam preživela!
 
Besam vas mućo! :D
 
____________________________________________________________________________________
 
Nedelju dana upoznavanja sa okolinom kroz reči jednog nara
 
Queridos amigos,
 
Uhvatih konačno malo vremena da napišem koju.
Ovde vreme prolazi brzo jer se stalno nešto dešava, tako da je moj subjektivni osećaj kao da sam ovde mesec i po a ne nedelju i po dana.
 
A šta se sve to dešava?
 
Iako sam u Españi postoji neki red i organizacija pa u jedan dan stane poprilično stvari.
 
Zanimljivo je da kada ujutru krenemo u 8 na doručak ovde još nije svanulo, ali zato se smrkava tek u 8 uveče. Definitivno su u pogrešnoj vremenskoj zoni, bole kapci izjutra.
 
Ideja gospode organizatora je da prvi mesec prolazim kroz sve poslove, tako da između doručka i ručka sam do sada: čistila kuću, pomagala u kuhinji, čuvala decu iz sela, pravila hleb u pekari, pomagala u bašti, oko slaganja čistog veša, mešala cement i malterisala, uređivala sajt i FB stranicu... Ponedeljak pre podne imam slobodno da spremim časove španskog, koje držim volonterima ponedeljkom i petkom popodne. Ušivam u radu sa naprednijom grupom, ali početna je grozna! Gomila nadobudnih Finaca koji su tu kao po kazni... Srećom za dve nedelje idu kući. I onako domoroce sa sela pola ne razumemo jer gutaju kraj svake reči, tako da im ni ne treba početni nivo. U potpisu - Snob.
 
Utorkom idem na neku radionicu reciklaže, sreda je naš dan da peremo sudove u kuhinji...
 
Sada predlažem da uvedemo radionicu popravljanja bicikala kojih ovde ima gomila da ne bih morala da kupujem polovni. Ah, kako sam lukava. 
 
Bajs mi treba da bih išla do susednih mesta, koja jesu na oko pola sata peške, ali nemam uvek toliko vremena, kao na primer kada nam nestane toalet papira a prodavnica u našem selu ne postoji, a i zima će uskoro. Sudeći po jutrima i noćima već sada, biće gusto, jer ovde centralno grejanje ne postoji, a u našoj kući ni nikakvo drugo.
 
I ovo malo slobodnog vremena koje imam za sebe stvarno je samo za mene i to mi baš prija! Imam vremena za sređivanje noktiju, čitanje i sve ostalo što u Bgu dođe zadnje na red. Inače ima velika biblioteka iz koje mogu da uzimam knjige kad hoću i koliko hoću! Njam, njam! 
 
Ovde, u Fondaciji, ima raznolikih ljudi. Od onih bez škole i mentalno zaostalih, uglavnom Španaca iz okoline, do onih koji ovde prave čudo - imigranti. Ono što meni daje motiv za rad i uliva potpuno novu dozu energije je njihova otvorenost, iskrena solidarnost i borba svakog od njih da dobije najbolje što može od ovog sveta trenutno.
Da se mnogo toga o ljudskosti naučiti.
 
Nije žvaka za seljanke
Uvek imamo beskonačno mnogo voća u kući: kaki, zmajevo voće (plod Kaktusa) i nar i to sve iz bašte, plus voće koje dobijemo iz fondacije. Ali nama seljankama, meni i Simoni, koje nismo probale pola tropskog voća je zanimljivo da kupujemo i isprobavamo. Te smo tako jele Chirimoyu uz youtube jer nismo znale kako da je isečemo... Uzgred, ko nije jeo ni ne mora, ima miris i ukus bora!
Ovde je uvek veselo!
 
Granada. U nju se zaljubih! Grad fontana, parkova, tapasa, kafića, ljudi svih boja, studenata, uskih uličica i pozitivnih vibracija. O noćnom životu i da ne govorim! Ljudi se veoma lako upoznaju i odlično provode! Našla sam svoj novi KST! Zanimljivo je da ovde ako si alternativac moraš nositi dredove i oblačiti se ili u indija šopu ili u vintage radnjama. Ludi Španci! 
Kad smo kod ludosti, izgradiše ganc novu koridu ovde u Atarfeu!
 
Na stranu neshvatljive stvari za ostatak sveta koje se ovde dešavaju u 21. veku, mnogo mi prija što su ljudi neposredni, u autobusu nikada nije tišina i šta god da se dešava nađu pozitivnu stranu u tome.
Nema posla, nemojte da dolazite ovde ako ćete da tražite neki. Svi svršeni studenti koje sam upoznala se žale...

Bonus priča 1: Minus nivo
Odemo Slovakinja Simona i ja do Atarfea da se upišemo na kurs flamenka. Nama žena koja drži časove ljubazno objasni da ima grupu za odrasle koja je odmakla sa časovima i početniju u kojoj su deca ali bismo mogli sa njima. Zatim nas upita da li smo nekad igrale, kad sam joj rekla da smo strankinje reče žena: Auuu, ništa onda dodjite u novembru. Sa vama moram posebno da radim! Zakljulih da ću morati više da idem ovde po ciganskim svadbama. Ovako smo na nekom minus nivou očigledno¿?
 
Bonus priča 2: Papirologija ili Feels like home
Iz meni nepoznatog razloga kada ti daju vizu na godinu dana za Španiju na njoj napisu da važi tri meseca i kažu ti da kada ovde dođes odeš u policiju a da će ti oni izdati privremenu LK čim ukucaju kod sa vize. Niko nije pominjao nikakve druge papire...
Siđem sa busa, prošetam do policiske stanice nekih 30, 40 min, sunačan dan u Granadi što da ne, oni me odatle pošalju u drugu, na suprotnom kraju grada, a tamo svi pali sa Marsa pa ne znaju da mi kažu gde je tačno. Sat vremena kasnije pronađem ja nju, objasnim drugovima organima šta mi treba, uljudno mi kažu da uzmem broj i sačekam malo pošto ima je čudan moj slučaj. Čekah 2 i po sata da bih dobila spisak od nekih 7, 8 dokumenata koje sam već predala bila za vizu! E tada sam se stvarno osetila kao kod kuće! Sad čekam da mi Lule i Cica pošalju iz Bga deo njih pa da se osećam k’o čovek.
 
Za kraj moram da ubacim i pesmicu koju mi je drugarica Sanja napisala na dan kada sam putovala. Uhvati mene ovde ponekad nostalgija za vama čak i kad ne čitam Sanjinu pesmicu. 
 
Pozdrav lepoj Keki

Otišla je lepa Keka, 
Španija je sada čeka,
Daleko od KSTa, još dalje od Palasa,
Sreću traži ona usred Alboranskih talasa.

Otišla je lepa Keka,
Granada je njena Meka,
Imigrante d’obrazuje i jeziku uči,
Pa će valjda jednog dana da se vrati kući.

Otišla si, lepa Keko,
Ostala je tuga,
Uvek će te voleti
Starlete sa Bulbuldera,
Majku mu, 
Ništa normalno se ne rimuje sa Bulbulder. 
 
_________________________________________________________________________________

No pasa nada, društvo

Dragi moji,

pošto vas na moju sreću ima mnogo, rešila sam da ovako pišem opšte utiske pa neka čita kad ko hoće.

Da počnem od puta. Kao što znate letela sam BG- Istanbul, pa dalje Madrid. 

Na letu Istanbul-Madrid je bilo daleko zanimljivije. Osim što je klopa bolja (nije bilo kao u prvom avionu "napravi sam jadan sendvič obrok i džem bonus", vec keksići sa krem sirom, piletina sa spanaćem, paprikom i pirinčem; slata  od lososa u sosu od pavlake sa boranijom i za dezert neki kremić sa biberom), već je pored mene sedela gospođa u svojim najboljim šezdesetim raspoložena za priču. Dolazi puna zanimljivih utisaka iz Zimbabvea, gde je bila u poseti kod sina diplomate. Prvo je pričala o unucima ko šta radi. “Baka k’o baka”, pomislio bi čovek. Međutim, onda je prešla na priču kako imaju stanovnici Zimbabvea po 10 (deset) žena i naravno završila na politici! Naime gđa je makar po njenoj priči ozbiljan igrač. Radi sve i svašta, između ostalog kao novinar putuje po svetu i piše reportaže, ali se bavi i politikom. Ispljuvala je Rahoja i rekla kako je pretendovala na njegovo mesto - premijera, ali joj nisu dali drugovi iz stranke da ga smeni. Simpatična priča i njena radikalna rešanja da spase zemlju su mi ako ništa drugo svakako skratili put.

Kao ciganka čergarka sa dva kofera, laptopom u rukama, vrećom za spavanje preko jednog i torbom preko drugog ramena, za sat vremena sam uspela da se proguram kroz madridski metro i stignem na bus za Granadu. Tamo su me dočekali izvesni Markos i Lućia (italijanka) sa kojima ću najviše sarađivati, koliko vidim. 

Danas me je Lućia provela po selu i upoznala sa ljudima, selom i poslom. I osećam se veoma dobrodošlo. Svi su ljubazni i nasmejani. Niko ne radi mnogo. Zapravo koliko vidim, radi ko koliko hoće, kad hoće i šta hoće. Postoje pravila tipa, kada ko čisti, drži koju radionicu, ali se sve da dogovoriti i sve se radi natenane.

Imamo u 8 doručak, pa onda natenane u 9.30 radni sastanak volontera, pa u pola 2 rucak, pa pauza za sijestu do 5, od 5 do 7 neku radionicu (danas je bila reciklažna, pravili smo obeleživače za knjige od čije prodaje novac ide Fondaciji) i onda se postavlja pitanje šta onda! Naime selo u kome sam, Sierra Elvira, ima tri poprečne i  na njih jos 5 normalnih ulica. Ima dva trgica, teretana na otvorenom i našu fondaciju. Za sve ostalo mora da se ide u susedno selo Atarfe, kažu autobusom 3 min, a škepe pola sata. Sutra idem do njega da kupim karticu za telefon i da upišem časove flamenka! 

Popela sam se sa jos 3 volontera (3 kom. Švaba i jednom Slovakinjom) na brdo iznad sela sa divnim pogledom na okolna sela i zalazak nad industriskom zonom. Moraću da počnem da štrikam ili smislim neki drugi večernji hobi...

Živim u kući, koliko sam uspela da prebrojim, sa još 9 volontera, al sam na moju neizmernu sreću sama u sobi. Soba je skromna, dva kreveta na sprat i naslagane šuplje četvrtaste police koje izigravaju ormane dok ne dobijem pravi. Ostali volonteri izgledaju OK ali smo svi došli u različiti vreme i trebaće mi vremena dok se skupimo ovih dana da ih sve upoznam i procenim.

Kuća nije smeštena u kompleks Fondacije. Šta mi znači ta Fondacija?

FES- Fundación Escuela de Solidaridad (Škola solidarnosti) ima baš lepo parče ovde u selu i nekih 80 ljudi, što zaposlenih, što mladih imigranata i ciganki i crnkinja sa decom. Svi lepo funkcionišu i veoma skladno žive zajedno. Obrađuju baštu sa povrćem, hrane kokoške, pomažu u kuhinji, na radionicama, prepravljaju nameštaj, drže mesaže... svašta nešto.

Uvak su nasmejani i bas se osećam lepo i dobrodošlo.

Kažu mi da pričam odlično španski i da bi bilo lepo da držim kurs istog volonterima koji treba da dodju a ne pričaju ga. Imam mesec dana da ispitujem šta mi se sviđa pa da izaberem ili izmislim šta ću raditi.

Naravno, natenane. :)

____________________________________________________________________________

Prvi koraci

Moj EVS je počeo 1. oktobra kada sam sletela na aerodrom u Valensiji.  Sa ogromnim koferom trazila sam po aerodromu Gabrielu i Viktora, kolege sa posla koji su došli da me sačekaju. Pokazali su mi moj novi dom, divan, prostran, tipican španski stan sa 4 spavaće sobe. Zatim smo ostišli  u obližnji restoran gde su nas sačekali David i Piero, šefovi Posle večere gde sam saznala više o poslu koji ću da radim,kao i o samoj organizaciji (CERAI), prošetali smo po kraju gde ću živeti narednih 9 meseci  i odmah sam shvatila da je ovo jedna od najboljih zona u Valensiji,B enimaclet, studentski kraj sa mnogobrojnim barovima i različitim kulturnim dešavanjima skoro svakog dana.

Narednog dana sam upoznala cimerke. Chloe - šarmantna Francuskinja,Heidi - plavooka Finkinja i Sara-vatrena Španjolka. Chloe i Heidi su takođe moje koleginice sa posla i evs volonterke a ideju da sa nama živi i jedna Španjolka imala je naša mentorka, Gabriela. Mislila je da je lakše integrisati se u špansko drustvo, i bila je u pravu. Naš stan svakodnevno je bio pun Španaca (Sarini prijatelji) koji su nas super prihvatili. Ne moram da spominjem da smo uz njihovu pomoć otkrili mnoge barove i mesta za izlaske koje same nikada ne bismo pronašle.

Dve nedelje kasnije otišle smo u gradić blizu Valensije, Benicasim, gde smo imali naše prvo okupljanje sa  ostalim volonterima iz Španije. Trajalo je samo 5 dana,ali smo upoznale mnogo volontera iz Engleske,Turske,Česke,Poljske sa kojima smo i po povratku nastavili da se družimo i izlazimo. 

Iako sam sada tek pri kraju mog trećeg meseca volontiranja i ima dosta vremena do jula,ovo je zaista jedno  od najboljih iskustava u mom životu.  Ne mogu reći da je bilo lako, ne znam da li je to samo moj slučaj,ali ja sam poslala vise od 50 prijava i bila prihvaćena na samo 2 projekta. Zatim su usledili meseci čekanja kako bi saznala da li je projekat prihvaćen, zatim ogromna administracija oko vize, i - čekanje, čekanje..Ali na kraju sam uspela i evo me ovde – u Valensiji, u jednom od najlepših gradova u Spaniji..Za otprilike 2 meseca opet ću biti na najlepšim plažama Valensije, isto kao i u oktobru kada sam došla.

____________________________________________________________________________________

 

Moje ime je Sava i volontiram u projektu “Centre du Beaumotte” u istočnoj Francuskoj. 

Glavna tema projekta je kolektivni život i miks ljudi bez predrasuda. Živim u velikoj kući sa ljudima iz različitih zemalja iz različitih delova sveta. Cilj projekta je i benefit lokalne zajednice, tj. regije u kojoj živimo stoga posao koji obavljamo je uglavnom restauracija kamenih zidova i sličnih objekta.

Glavna poenta projekta je inkluzija - rad i suživot sa ljudima sa problematičnnim socijalnim pozadinama. Tokom boravka volonter upoznaje sve ukućane i njihov život u projektu i pre njega i samom interakcijom pomaže u njihovoj integraciji u društvo. Postoji tim zaposlenih ljudi koji nas organizuje i radi 24 časa sa nama. U toku godine organizuje se dosta aktivnosti, velike internacionalne večere, koncerti... 

Volontiranje ovde nije uvek život sa "ružičastim naočarima", npr. internet je dostupan samo u određenim časovima, manjak privatnosti, nema televizije i mesto u kojem živim nalazi se u malom selu gde ima više krava nego ljudi. Međutim svi ovi uslovi dovode do toga da nema otuđenosti i da smo svi usmereni jedni na druge što se tiče slobodnog vremena. Tako da je na pretek diskusija, logorskih vatri, šetnja po šumi, skakanja u reku koja se nalazi neposredno pored kuće - u suštini, jedan beg iz 21. veka. 

Projekat je odličan za usavršavanje veština poput francuskog jezika, kulinarstva, organizacije, timskih veština i drugih stvari. Možda neću dobiti kakvu diplomu, ali siguran sam da sam ovde naučio mnogo. U toku leta pruža se prilika da se kao tim lider vodi jedan ili više volonterskih kampova u Francuskoj kao i trening za tim lidere par meseci ranije.  

Svi uslovi za normalne potrebe su obezbeđeni, smeštaj, hrana i mesečni džeparac. 

Preporučujem ovo iskustvo zato što pruža priliku da se na 3 nedelje, šest meseci ili godinu dana pobegne iz normalnog života u jedan veoma ljudski i interesantan način življenja. Puno različitih novih iskustva i novih perspektiva. Jedan veoma lep način za spoznaju francuske kulture, kao i drugih kultura različitih volontera koji žive ovde.

 



Share