Još kao mala, slušala sam priče o kampovima od mojih starijih rođaka. U to vreme stalno sam se pitala šta to njima može biti tako zanimljivo da rmpače celo leto po kampovima…Ma ja sam ih zamišljala sa buldožerima ili pak sa bušilicama za asfalt…. :-)

 

Trebalo je dakle da ispitam malo rođake o čemu se to zapravo radi. Ubrzo sam shvatila da sam se prevarila, iako im fizički rad nije bio stran.

 

I tako je počelo moje prvo iskustvo. Sa 16 godina sam učestvovala po prvi put na nekom međunarodnom radnom kampu, u selu kraj Tuluza. Bila sam se odlučila da ostanem u Francuskoj jer nisam imala dovoljno novca da otputujem u inostranstvo :-(.

 

Pre polaska, svi su se bili sjatili kod mene, baka i deka su mi poklonili planinarski ranac, a roditelji vreću za spavanje. Bila sam uparadirana i spremna za polazak.

 

Čim sam došla na mesto okupljanja, shvatila sam da se nešto bitno kuva u vazduhu…Tako smo ti mi stajali sa velikim rančevima, izgubljeni. Ali vođe kampa su nas ubrzo umirile. Iskustvo stečeno na kampu me je umnogome obogatilo, osoba koja je učestvovala na projektu kao da nisam bila ja… zadobila sam poverenje u sebe. Sve te razmene i susreti su mi otvorili oči u odnosima sa drugima, na kraju krajeva i sa samom sobom… Ali 3 nedelje su bile prekratke!!! Povratak je bio vrlo težak za sve…

 

Imala sam sreće da ostatak leta provedem na još jednom kampu. I opet je bilo vrlo zabavno. I tako, i ja sam postala zaražena kamperskom groznicom, nije moglo biti drugačije!!!

 

Nastavila sam da učestvujem na kampovima, zatim sam celoj priči pristupila iz drugog ugla, bila sam vođa kampa.. I bilo kao volonter, bilo kao vođa, uvek sam bila iznervirana na kraju kampa,…jer su trajali uvek prekratko, ja sam htela još!!!

 

Jednog dana sam obećala samoj sebi da ću iskoristiti šansu koju nudi Evropska Unija i da ću učestvovati na sličnom ali mnogo dužem projektu: Evropskoj Volonterskoj Službi (EVS).

 

Posle srednje škole, dva puta sam pokušala da krenem na fakultet, ali mi se nije sviđalo. Bilo mi je dosta škole, sedenja za klupom, slušanja predavanja i hvatanja beleški. Želela sam da se bavim konkretnijim stvarima, da radim nešto što me ispunjava i u čemu bih se pronašla. Drugu godine studija sam prekinula već u oktobru i tu mi je bilo jasno da je došlo vreme da idem na EVS.

 

Stupila sam u kontakt sa francuskom organizacijom “Concordia”. Proverila sam bazu podataka, odabrala par projekata i pisala organizacijama koji su ih nudili. Čekala sam par nedelja pre nego što sam dobila odgovore, i to sve negativne. Onda, jednog dana, organizacija “Solidarités Jeunesses”, sa kojom sam već sarađivala više puta, mi je ponudila projekat u Srbiji. Trebalo je da počnem kroz dve nedelje i da volontiram 9 meseci. Organizacija nije uspevala da nađe volontere koji bi odgovarali profilu koji se tražio. Puno sam razmišljala, jer se nije radilo uopšte o zemlji u koju sam htela da idem, meni se išlo ili u Španiju ili u Italiju... Osim toga, pojma nisam imala ni o Srbiji ni o njenim susedima. Mislila sam da se tamo još uvek vodi rat :-). Rekla sam organizaciji da ću im dati odgovor za par dana. Prvo sam sama dobro razmislila a onda sam dugo pričala i sa koordinatorom projekata, i prihvatila sam izazov. Za dva dana sam ih nazvala i rekla da to uopšte ne odgovara mojim željama i da bih pre sačekala da pronađem neki drugi projekat. Kako se sve to dešavalo u doba Božića, na porodičnom okupljanju sam dugo pričala sa mojim rođakama… Svi su mi govorili da bi bilo extra intresantno da odem u Srbiju… jedan moj rođak je već tamo bio i imao je odličan utisak o Srbiji. Na kraju sam nazvala “Solidarités Jeunesses” i rekla sam im da bih ja ipak išla u Srbiju... Koordinatorka je bila van sebe od sreće!!! Kad sam se vratila kući, samo sam im rekla “Za dve nedelje idem za Srbiju”... Svi su bili iznenađeni ali i srećni zbog odluke koju sam donela…

 

Nisam baš znala da li sam donela pravu odluku, ali bila sam ipak zadovoljna, jer išla sam u susret novim avanturama, u zemlju koju nisam uopšte poznavala… Bila sam malo izgubljena, za par dana sam spakovala ranac, 9 meseci u 20kg… kakva komplikacija :-) šta poneti? Kakvo je vreme tamo? Za 9 meseci ti prođu i sva godišnja doba :-)…

 

Kako je moj odlazak bi tako blizu, nisam stigla ni da učestvujem na pripremnom seminaru… Prednost u tako iznenadnom odlasku je što nisam imala vremena da za preispitivanje, a ni da se unervozim… Sve se tako brzo desilo!!!

 

Došao je bio i dan odlaska, pozdravi sa svima… kako težak momenat: oprostiti se sa roditeljima, braćom i sestrama :-(

 

Konačno sam se bila suočila sa donetom odlukom, tih par sati provedenih u avionu i na aerodromima poslužili su mi da dobro promislim o životu, željama, namerama… Nisam više znala ni ko sam ni gde idem… ceo dan je progutala praznina…

 

Kad sam sletela u Beograd, moj tutor Ljubiša me je čekao sa malim posterom… ups, trebalo je da se priča engleski! Nije mi padalo na pamet da će u tim uslovima to biti tako teško, ali bila sam pod stresom i skroz izgubljena, što mi svakako nije pomagalo da pronađem prave reči :-( Ljubiša me je otpratio u hotel gde je trebalo da ostanem par dana čekajući dva italijanska volontera. Ostavio me tamo i rekao mi je da će doći po mene uveče kako bismo išli na večeru. Bila sam izgubljena, nisam znala gde se nalazim…

 

Italijani su došli nekoliko dana kasnije, što znači da sam projekat započela potpuno sama. Moj tutor nije baš bio upoznat ni sa projektom, ni koliko je trebalo da traje... Mislio je da je na pola godine, a u svari je bio na 9 meseci… Ukratko, smestio me, kao unuku, na voz za Kosjerić. Kako se isti vukao, imala sam dovoljno vremena da posmatram krajolik zemlje u kojoj ću živeti više meseci. Kanta, ali sa karakterom! Bila sam van svih tokova, ništa nije bilo kao u Francuskoj, iako sam i ja dolazila iz malog planinskog mesta. Sam pejzaž kao da mi je pričao. Na stanici me je čekala “šefica” i jedan mladi aktivista sa kojim sam kasnije bila u prisnijoj vezi :-) Doček je bio veoma topao, očekivali su me sa nestrpljenjem i to me je zaista hrabrilo. U kolima tokom vožnje pažljivo sam gledala kroz prozor, trudeći se da obuhvatim što je više detalja. Za vreme trajanja projekta bila sam smeštena kod mladog aktiviste. Imala sam svoju sobu u kući srpske porodice. U početku sam malo zazirala od te mogućnosti, misleći da neću imati potrebnu slobodu jer ću morati poštovati kućni red. Na kraju se ispostavilo da je to lep način da se upozna srpska kultura i jezik. Roditelji nisu uopšte pričali engleski, tako da smo se sporazumevali i rukama i nogama i grimasama… bilo je zabavno ali ponekad zaista nezgodno što nisam uspela da se izrazim kako treba sa svojim domaćinima :-(...

 

Polako sam se privikla na novu porodicu koja me je tako lepo prihvatila. Moja šefica je pričekala malo dok se nisam snašla kako bi mi pričala o projektu. Shvatila sam da očekuje puno toga od mene, a ja nisam ništa znala o projektu jer sam otišla u poslednji čas.

 

Prvi dani su se dobro završili, polagano sam se privikavala na novi život. Znači, živela sam u porodici koja je dobijala direktno novac za hranu i smestaj.

 

Organizaciju K-Town group (http://www.ktowngroup.org.yu/english/onama.html) su osnovali mladi ljudi iz Kosjerića koji su želeli da dinamizuju svoje mesto, jedino što je većina njih živela u Beogradu i nisu učestvovali u mnogo projekata. Nije bilo stalno zaposlene osobe u kancelariji, sve je zavisilo od pojedinačnih projekata koji su se organizovali u toku godine. U početku taj tempo mi je savršeno odgovarao, imala sam vremena za obilazak grada i susrete sa ljudima, priče itd... bilo je to lepo iskustvo ali u određenom trenutku sam počela da se dosađujem. Moji su se dani svodili na: lenčarenje u krevetu, doručak, gledanje televizije, internet, ručak, popodnevni odmor, bar, večera, bar…takav način života postao mi je nesnosan. Imala sam gomilu ideja ali nisam pričala srpski i niko nije mogao da me sledi u pravljenju projekta… I tako sam dugo čekala, a onda u toku leta, posle umetničkog radnog kampa (centralni događaj u toku godine), konačno sam shvatila da ako želim nešto da napravim treba ja lično da se nametnem drugima a ne da čekam njih. Imala sam, prilike da vidim gradski Dom zdravlja i bila sam šokirana dečijim odeljenjem. Ukratko, sve je bilo tužno, čak su i slike na zidu bile crno-bele. Ja se tu, sa svojom 21 godinom, nisam osećala prijatno a mogu tek misliti bolesna dečica koja su tu morala boraviti… Predložila sam sa dvoje mladih iz organizacije da napravimo projekat u okviru kog bismo obojili zidove u čekaonicama i salama za konsultacije. Doktori su bili prezadovoljni, situacija se kompletno promenila za par meseci :-) (http://www.ktowngroup.org.yu/english/projekti/bajkanazidu.html) ja sam bila oduševljena i preporođena!! Na kraju sam ipak uspela da izguram svoj projekat i da uradim nesto korisno i zanimljivo. Taj projekat je trajao otprilike 3 meseca.

 

To je bio glavni deo mog volontiranja. Pored toga, učestvovala sam u raznim akcijama kao sto su kampanja protiv zagađenja od strane Cementare, razgovor na temu volontiranja u toku nedelje posvećene volonterskom radu, učešće u nastavi francuskog i engleskog jezika u Gimnaziji, organizacija Francuske večeri, gostovanje na lokalnom radiju, kao i učešće i realizacija četvrtog umetničkog međunarodnog radnog kampa…(http://www.ktowngroup.org.yu/english/projekti/eurocitizens.html)

 

Što se tiče samog jezika, šefica mi je dala par časova, ali kako stvari među nama nisu bas tekle tako glatko, to nije dugo potrajalo. Učila sam sama kad sam bila motivisana... Ali činjenica da nisam pričala lokalni jezik je za mene bila zaista hendikep u svakodnevnom životu. Još uvek mi je žao što nisam naučila srpsko–hrvatski.

 

Iako nisam baš bila preterano aktivna, bar ne u onoj meri u kojoj sam želela, ovaj EVS je bio zaista značajno i zanimljivo iskustvo za mene. Otkrila sam novu zemlju, novu kulturu, nov jezik, nove prijatelje i dečka!!! :-) :-) Imala sam vremena da pričam sa ljudima, da putujem i da zaista upoznam ovu zemlju i njene običaje.